Молитвена правила

Кратко молитвено правило 
Светог Серафима Саровског 

Уставши од сна, сваки хришћанин треба да, оградивши се крсним знаком и ставши на изабраном месту, чита спасоносну молитву, коју је сaм Исус Христос предао Својим ученицима: "Оче наш", до краја, три пута, затим у част Мајке Божије "Богородице Дјево", до краја, такође три пута, и најзад једанпут "Символ вере" ("Верујем у једнога Бога...").
Завршивши то јутарње правило, сваки хришћанин, ма којег да је пола, звања или рода, нека одлази на посао на који је постављен или призван.
Крећући на пут или занимајући се послом код куће, нека тихо говори:
"Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног (или грешну)"!

Ако га, пак, због неке потребе окружују људи, нека он, занимајући се делом, умом говори једино:
"Господе помилуј"!
и нека тако продужи све до ручка.

Пред ручак нека он понови наведено јутарње правило.
После ручка нека сваки хришћанин, испуњавајући свој посао, такође тихо изговара:
"Пресвета Богородице, спаси мене грешног (или грешну"!

Када се деси да је усамљен, нека говори:
"Господе Исусе Христе, Богородицом ме помилуј грешног (или грешну)"!

Приближавајући се времену за сан, сваки хришћанин треба да понови јутарње правило: "Оче наш", до краја, три пута, затим у част Мајке Божије "Богородице Дјево""Верујем у једнога Бога...") и после тога нека заспе оградивши се крсним знамењем.

При томе је преподобни старац Серафим, указујући на опит светих отаца и праведних стараца, говорио да сваки хришћанин који се држи овог малог правила као спасоносног сидра усред валова светске сујете и са смирењем га испуњава, може достићи до мере хришћанског савршенства и божанствене њубави зато што су ове три молитве основа Хришћанства: 

Прва, јер представља речи самог Господа коју је Он поставио као образац свих молитава;
друга, јер ју је архангео донео са неба као поздрав Пресветој Дјеви, Мајци Господњој и као крајеугаони камен Новог Завета;
и трећа, јер у себи укратко сабира све догмате хришћанске вере.

Ако хришћанин, држећи се овог првила, буде имао још слободног времена, нека придода и друге спасоносне молитве и читања, нпр. неколико зачала из Светог Јеванђеља и Апостола, или каноне, акатисте, Псалме и молитве, смирено притом двоструко хвалећи Господа што га је удостојио да Му принесе још нешто од свештених плодова. Кроз то он се мало по мало уздиже на врх хришћанских врлина.

Ономе ко није у стању да испуни чак ни то мало правило (нпр. слуга због обавеза према господару, или службеник због обавеза према својој дужности), преподобни старац Серафим је саветовао да га изврши макар и на постељи, или у ходу, или при вршењу посла, будући да реч Божија каже: "Јер сваки који призива име Господње биће спасен "(Рим. 10,13).


Ово правило је једноставно и могуће га је сталним коришћењем увести у свакодневну навику.

Серафим Саровски 1759-1833, славимо га 15 јануара  (по новом)


Sveti Ignjatije Brjančaninov
Sirotome je svojstveno da prosi, a coveku koji je osiromasio padom u greh je svojstveno da se moli.
Molitva je obracanje palog coveka i pokajnika Bogu. Molitva je plac palog coveka i pokajnika pred Bogom. Molitva je izlivanje zelja i molbi srca, uzdisanje palog, grehom ubijenog coveka pred Bogom.
Prvo ispoljavanje, prvi pokret pokajanja je – plac srca. To je – molitveni glas srca, koji prethodi molitvi uma. I ubrzo um, podstaknut molitvom srca, pocinje da radja molitvene pomisli.
Put ka Bogu je – molitva.
 Nauci se da se pravilno molis Bogu. Naucivsi da se molis pravilno, moli se postojano – i lako ces naslediti spasenje...
 Za pravilnu molitvu potrebno je da se ona proiznosi iz srca ispunjenog siromastvom duha; iz srca skrusenog i smirenog.
Bogu nisu potrebne nase molitve! On zna i pre nase molitve sta je nama potrebno; On, Premilosrdni, obilno izliva svoje darove i na one koji ne traze od Njega. Molitva je neophodna nama: kroz nju covek prima Boga. Bez nje, covek je stran Bogu, a sto se vise vezba u molitvi, vise se priblizava Bogu
Pocetni uslov molitve je – vera...
 ...ne padaju u uninije zbog teskobe u molitvi, koja je narocito u pocetku teska, nepodnosljiva za um koji je navikao svuda da luta.
 .Ponekad nasa molba biva smesta uslisena, a ponekad pak, po recima Spasitelja, Bog ce oklijevati (v. Lk18,7), to jest, ne ispunjava odmah ono sto smo trazili: On vidi da je potrebno odloziti na neko vreme to ispunjenje, radi naseg smirenja, da je nama potrebno da se zamorimo, shvatimo svoju nemoc, koja se uvek veoma ostro ispolji kada mi bivamo ostavljeni sebi samima.
 Bog je – svuda prisutan. I zato stoj na tvojoj molitvi kao sto bi stajao pred samim Bogom. Tacno je da ti stojis pred Njim!
 Kada nameravas da prineses Bogu molitvu, odbacise zemaljske pomisli i brige. Nemoj se baviti mislima koje ti tada dolaze, da ti se one ne bi ucinile vazne, blistave, neophodne.
 Umesto bisera i dijamanata, umesto zlata i srebra, ukrasi se celomudrenoscu, smirenoumljem, suzama krotosti i duhovnog razuma, a pre nego sto dobijes te suze, suzama pokajanja; ukrasi se decijom, andjelskom nezlobivoscu: to je dragoceni nakit!
 Molitva za sve, sve bez izuzetka zbog uvreda, cak i najtezih – jeste neizostavni uslov uspeha u molitvi. I kad stojite na molitvi, kaze Spasitelj, prastajte ako sta imate protiv koga; da i Otac vas koji je na nebesima oprosti vama sagrjesenja vasa...
 Umereno, razumno, postojano uzdrzavanje u hrani i picu, cini telo lakim, ociscuje um, daje mu bodrost, i zato takodje sluzi kao priprema za molitvu.....
...Тako sudi i o molitvi: odredi sebi njenu kolicinu u skladu sa svojim snagama, i seti se premudrog saveta velikog ucitelja podviznika: “Ako ti svoje nemocno telo primoras na dela koja premasuju njegove snage, time u svoju dusu unosis pomracenje i donosis joj pometenost, a ne korist.”
 ..Dusa molitve je – paznja. Kao sto je telo bez duse mrtvo, tako je i molitva bez paznje – mrtva. Molitva koja se proiznosi bez paznje, preokrece se u praznoslovlje, i onaj koji se tako moli ubraja se u one koji uzimaju uzalud ime Boga (V. Pr. 30, 9)
Reci molitve izgovaraj bez zurbe, ne dozvoli umu svuda da luta, nego ga zatvori u reci molitve. Tesan je i mucan taj put za um, koji je navikao slobodno da luta po vaseljeni, ali taj put vodi ka paznji. Ko je iskusio veliko blago paznje – taj ce zavoleti da pritesni svoj um na putu koji vodi ka blazenoj paznji.
... Ako bi ti se u toku molitve cuvstveno javio ili se sam po sebi u tebi umno prikazao lik Hrista, ili andjela, ili nekog svetog, jednom recju, ma kakva da je to slika, niposto ne primaj to javljanje kao istinito, ne obracaj na njega nikakvu paznju, ne ulazi u razgovor sa njim. Inace ces neizbezno doziveti obmanu i najvecu dusevnu ozledu, sto se mnogima i dogodilo. Covek, pre njegove obnove Svetim Duhom, nesposoban je za opstenje sa svetim duhovima.
... Crkva je prihvatila svete ikone radi podsticanja blagocestivih secanja i osecanja, a nikako radi podsticanja mastanja. Stojeci pred ikonom Spasitelja, stoj kao pred samim Gospodom Isusom Hristom, svuda prisutnim po Bozanstvu, i ikonom Svojom prisutnim na tom mestu gde se ona nalazi. Stojeci pred ikonom Majke Bozije, stoj; kad pred samom Presvetom Djevom; ali um tvoj cuvaj bez vidjenja: najveca je razlika biti u prisustvu Gospoda i stajati pred Gospodom, ili uobrazavati Gospoda...
... Paznja i umiljenje smatraju se darom Svetog Duha. Samo Duh moze zaustaviti talase uma, koji se razlezu svuda, rekao je sveti Jovan Lestvicnik. 
Onaj ko je dostigao neprekidnu paznju i umiljenje u svojim molitvama, dostigao je stanje blazenstva onih koji se u Jevandjelju nazivaju siromasni duhom i koji placu...
 Prinosi Bogu tihe i smirene molitve, a ne strasne i vatrene..
Pokajanje radja molitvu, i dvostruko se radja od svoje kceri.
 Osecanja rodjena molitvom i pokajanjem sastoje se u olaksanju savesti, u dusevnom miru, u pomirenju sa bliznjima i sa zivotnim okolnostima, u milosti i sastradanju sa covecanstvom, u uzdrzanju od strasti, od hladnoce prema. svetu, u pokornosti Bogu, u snazi prilikom borbe sa grehovnim pomislima i zanosima. Tim osecanjima – kojima ces takodje okusiti nadu spasenja – budi zadovoljan. Ne trazi prevremeno uzvisena duhovna. stanja i molitvena ushicenja....
 Nauci da se molis svakom svojom pomislju, svom dusom svojom, svom snagom svojom. Pitas: “Sta to znaci?” – To se ne moze drugacije saznati, nego iskustvom. Trudi se da se neprekidno bavis pazljivom molitvom: pazljiva molitva ce ti doneti odgovor na pitanje kroz blazeno iskustvo.
 Pre zapocinjanja svakog posla prinesi molitvu Bogu; njom se priziva Boziji blagoslov na tvoja dela, i njome sudi o svojim delima: pomisao o molitvi udaljuje od dela koja su protivna zapovestima Bozijim.
...Sjedini molitvu sa razumnim postom: sjedinjenje ta dva duhovna oruzja zapovedio je sam Gospod, radi isterivanja demona iz sebe (Mk 9,29). A ti kada postis, namazi glavu svoju, i lice svoje umij (Mt 6, 17), zapovedao je Spasitelj. Po tumacenju svetih otaca, jelej, kojim su u to vreme pomazivali glavu, oznacava milost koju moramo imati u svom duhovnom rasudjivanju, kako je rekao i apostol: Obucite se, dakle, kao izabranici Boziji, sveti i ljubljeni, u milosrdje, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost, podnoseci jedan drugoga, i oprastajuci jedan drugome ako ko ima tuzbu na koga; kao sto Hristos oprosti vama, tako i vi (Kol 3, 12-13)....





..."Да бисмо се сачували од расејаности ума у молитви, свети оци поручују да се ум - разум, што више везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет. Ово нарочито важи за почетнике и слабе. Зато у Православној цркви, све што се чита или пева обично, ма како се знало напамет, пева се читајући из књиге. Овако удубљен ум у молитвене речи, лако не бежи на разне стране. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи светих отаца, онда треба тихо читати на глас, колико да сам себе чујеш. Нарочито, оваква молитва вреди, кад се молиш насамо.
У молитви не треба много напрезати своје живце, нити сувише дубоко уздисати, увлачећи ваздух, нити главу држати подигнуту и забачену, јер је све то штетно. Ваља се тихо молити, с дубоким, али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на свете иконе, као они, који се стварно осећају грешни, пред Богом.
У друштву наша молитва треба да буде нечујна, да ничију молитву не би реметила.
Ако би у молитви, твој ум ишао на разне стране, а не небу и Богу, ипак не падај духом, него га увек враћај и везуј за речи молитвене. Ипак, и таква молитва неће остати без плода, ма да и није сва чиста. За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. "Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу" (Јаков 5:13). 

Не можемо да пропустимо без пажње ни то, да се при молитви треба ограђивати крсним знамењем. Прекрстити се треба правилно, а не као они који, као да се стиде крста Господњега, па мотају пред лицем и грудима, ни прсте правилно не сложивши, ни метнувши их где је одређено. Немарно стављање Крста на себе ожалошћава Господа, и богомољцу се узима за грех. Такав Крст не само да нема никакве силе, но још радује ђаволе, јер тада није најстрашније оружје против њих. Грешник се не плаши толико места казне, колико ђаво дрхће од Крста и у страху бежи, не смејући ни да погледа на његову силу (јер је сила Крста сам Господ Исус Христос) који га пече као огањ. Наоружавши се светим Крстом мученици су ишли без страха на најужасније муке. Светитељи су силом Крста Христовога исцељивали болесне, васкрсавали мртве, без опасности испијали отров, пролазили кроз огањ и воду.
Један од старих Хришћанских писаца, из првих векова Хришћанске цркве, сведочи да су ондашњи Хришћани, следујући апостолској уредби и предању, при сваком раду или покрету ограђивали себе крсним знаком. То су чинили при поласку, облачећи хаљине, обувајући обућу, при умивању, пред јелом и после јела, ложећи ватру, лежући у постељу, седајући после пута, једном речју: при сваком послу, покрету и догађају. А садашњи Хришћани обузети некаквим стидом, долазећи пријатељу на Славу и седајући за обед, чак и не мисле да се прекрсте, као да не знају шта је рекао Господ: "Јер ко се постиди мене и мојих речи у овом роду прељуботворном и грешном, и Син Човечји постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима!" (Марко 8:38).  Патријарх Павле


...Најуобичајенији положај човека на молитви је стајање. То је израз нашег поштовања према Богу. Ако се молимо пред иконом, онда стално настојимо да нам поглед буде уперен у онога ко је на икони представљен. То ћем помоћи да нам мисли не одлутају на неку другу страну. Завршавајући сваку молитву, лагано преклонимо главу и ставимо на себе знак крста – прекрстимо се. У току усрдне молитве често и клечимо, поготово кад Господу захваљујемо не неком великом дару. Старијим и немоћним особама дозвољава се и седење. Тако је у нормалним приликама. Следујући Христовим речима: "Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас" (Матеј 7, 8), нећемо јавно демонстрирати молитву тамо где она може да буде обезвређена, па и исмејана.    прот. Душан Колунџић

МОЛИТВА

Све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11,24) – објавио је Господ. Стога одбацивши сваку сумњу и дволичност неодступно пребивај молитвом уз Господа, Који нам је заповедио да се свагда молимо и да не клонемо (Лк. 18,1), то јест да не падамо у униније услед молитвене скучености, која је нарочито у почетку тешка и неиздржљива за ум навикао да блуди на све стране. 

Понекад наше мољење бива услишено одмах; понекад пак, по речима Спаситељевим, Бог оклева, то јест не испуњава брзо оно што тражимо: Он види да испуњење онога што тражимо ради нашег смирења треба одложити, како бисмо се исцрпили, како бисмо увидели своју немоћ која се увек јасно показује када се нађемо препуштени сами себи. 


Молитва, као беседа са Богом, велико је благо сама по себи, често и много веће од онога које човек тражи, те стога милосрдни Бог, не испуњавајући тражено, оставља човека да се моли, како не би изгубио молитву, како не би остао без овог највећег блага када добије то што тражи, а што је много мање вредно. 


Мољењу чије је испуњење повезано са штетним последицама Бог неће удовољити; Он неће удовољити ни оним мољењима која су противна Његовој светој вољи и Његовим премудрим и недокучивим плановима. 


Синовима света, који од Бога моле земаљска блага како би удовољили својим телесним жељама, свети апостол Јаков објављује: Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите (Јак. 4,3). 


Човек гледа на лице, а Бог на срце (1. Цар. 16,7); али у човеку положај срца највише одговара положају његовог лица, његовом спољашњем држању. Стога на молитви телу дај најпобожнији положај. Стој као осуђеник, оборене главе, не усуђујући се да погледаш ка небу, са рукама опуштеним поред тела. Звук твога гласа нека буде жалосни звук плача, стењање рањеног смртоносним оружјем или онога кога мучи љута болест. 


Стој на својој молитви као да стојиш пред Самим Богом. Управо тако: ти стојиш пред Њим! Стојиш пред својим Судијом и апсолутним Господаром, од Кога зависи твоја судбина у времену и вечности. 


Када намераваш да принесеш молитву Богу, одбаци све земаљске помисли и бриге. Немој да се бавиш мислима које ти тада дођу, ма колико оне деловале важне, сјајне и неопходне. Богу дај Божије, а оно што је неопходно за пролазни живот успећеш да даш када за то дође време. Није могуће у исто време служити молитвом Богу и ум оптерећивати неважним помислима и бригама. 


Праштање свих увреда без изузетка, па и оних најтежих, обавезан је услов успеха у молитви. И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш Који је на небесима опрости вама сагрешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш Који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша (Мк. 11,25-26). «Молитве злопамтила су – посејано на камену» - рекао је преподобни Исак Сиријски. 


Умерено, благоразумно и постојано уздржавање од хране и пића чини тело лаким, очишћује ум, даје му бодрост и стога служи као припрема за молитву. Неуздржаност стомака чини тело тешким и дебелим, срце тврдим, а ум помрачује мноштвом испарења и гасова који се из желуца пењу у мозак. Онај ко се најео или прејео, чим стане на молитву, одмах га нападну дремеж и лењост, у његовој убразиљи појављују се многа груба маштања, његово срце неспособно је да дође у умиљење. 


Колико је штетно неуздржање, толико, или још више, штетан је неумерен пост. Слабост тела која потиче од оскудне исхране не дозвољава савршавање потребне количине молитава са силом коју оне захтевају. 


Количина молитава се за свакога одређује начином његовог живота и душевним и телесним силама. Две удовичине лепте које је донела у цркву и које су представљале целокупно њено имање, на ваги праведног Бога представљале су више но велики прилози богаташа, дати од сувишка њиховог. Тако суди и о молитви: одреди себи количину која одговара твојим силама, сећајући се премудре поуке великог наставника подвижника: «Ако принудиш слабо тело на дела која превазилазе његову снагу, тиме помрачујеш своју душу и доносиш јој узнемирење, а не корист». 


Уколико си заузет друштвеним обавезама, а ако си монах онда послушањима, и немаш могућности да за молитву одвојиш онолико времена колико би хтео, нека те то не узнемирава: служба која се обавља по правилима и савести припрема човека за усрдну молитву и квалитетом замењује квантитет. Ништа толико не погодује напредовању у молитви као савест задовољена Богоугодним делањем. 1. 139-144 


# Душа молитве је – пажња. Као што је тело без душе мртво, тако је и молитва без пажње – мртва. Молитва која се произноси без пажње претвара се у празнословље, а ко се тако моли сврстава се међу оне који Име Божије узимају узалуд. 


Речи молитве изговарај без журбе; не дозвољавај уму да лута на све стране, него га затварај у речи молитве. То је тесан и мучан пут за ум који је навикао да слободно лута по васељени, али тај пут води ка пажњи. Ко окуси велико благо пажње, тај ће заволети да ум води тесним путем којим се стиже до блажене пажње. 


Пажња је првобитни дар Божанске благодати, што се шаље ономе ко се труди и трпељиво страда у молитвеном подвигу. 
Благодатној пажњи треба да претходи сопствени труд око пажње, а овај последњи треба да буде делатни сведок искрене жеље да се добије прво. Сопствена пажња бива узнемирена помислима и маштањима и колеба се услед њих; благодатна пажња је препуна чврстине. 


Забрањуј себи расејаност мисли приликом молитве, замрзи маштања, одбаци бриге силом вере, ударај у срце страхом Божијим и лако ћеш се научити на пажњу. 1. 144 


# За време молитве ум треба веома брижљиво чувати од слика, одбацујући све што производи уобразиља, јер ум на молитви стоји пред невидљивим Богом, Који се не може представити ни у ком материјалном облику. Слике, ако их ум допусти на молитви, постају као непрозирна завеса, као зид између ума и Бога. «Они који у својим молитвама не виде ништа, виде Бога» - рекао је преподобни Мелетије Исповедник. 


Ако би ти се за време молитве чулно представио или сам од себе умно изобразио лик Христа, или Анђела, или неког светитеља, једном речју – било који лик, никако не примај то јављање за истинито, не обраћај на њега никакву пажњу и никако се не упуштај у разговор са њим. Иначе ћеш неизоставно бити подвргнут обмани и најснажнијој душевној повреди, што се многима и догодило. Пре но што буде обновљен Духом Светим, човек није способан за општење са светим духовима. Будући да се још налази у области палих духова, у њиховом ропству, он је у стању да види само њих, те му се они често, приметивши његово високо мишљење о себи и самообману, јављају у виду светлих Анђела и Самог Христа како би погубили душу његову. 


Свете иконе Црква је примила зато да би подстакла благочестиве успомене и осећања, а никако да би подстакла маштања. Стојећи пред иконом Спаситеља, стој као да си пред Самим Господом Исусом Христом, Који је по Своме Божанству присутан свуда, а Својом иконом на месту где се она налази. Стојећи пред иконом Мајке Божије, стој као да си пред самом Пресветом Дјевом; али ум свој чувај без слика; огромна је разлика бити у присуству Господњем и стајати пред Господом, или замишљати Господа. Осећај присуства Господњег наводи на душу спасоносни страх, уводи у њу спасоносни осећај побожности, а замишљање Господа и Његових светих као да уму даје материјалност, доводећи га у лажно стање самообмане. 


Узвишено је стање – осећај присуства Божијег! Њиме се ум задржава да се не упусти у беседу са туђим помислима које ометају молитву; услед тог осећаја обилно се осећа човекова ништавност; услед њега човек нарочито пази на себе и чува се сагрешења, чак и најмањих. Осећај присуства Божијег пружа пажљива молитва. Задобијању тог осећаја много помаже и побожно стајање пред светим иконама. 1. 145-146 
# Код подвижника молитве напредак најпре почиње да се пројављује кроз нарочито дејство пажње: с времена на време пажња неочекивано обузима његов ум и закључава речи молитве у њега. Потом она постаје много постојанија и дуготрајнија: ум као да се прилепљује уз речи молитве, привучен њима на сједињење са срцем. Коначно, са пажњом се изненада сједињује умиљење и чини човека храмом молитве, храмом Божијим. 


Приноси Богу тихе и смирене молитве, а не ватрене и страствене. Кад постанеш тајанствени свештенослужитељ молитве, онда ћеш ући у скинију Божију и одатле ћеш молитвену кадионицу напунити свештеним огњем. Огањ нечисти – слепо, материјално распаљивање крви – забрањено је приносити пред свесветог Бога.

 
У молитви не тражи насладе: оне никако нису својствене грешнику. Већ и сама жеља грешника да осети насладу представља самообману. Тражи да оживи твоје мртво, окамењено срце и да се отвори како би осетило своју огреховљеност, свој пад, своје ништавило – како би их увидело и уз самоодбацивање постало их свесно. Тада ће се у теби јавити истински плод молитве – истинско покајање. 
Наслада у молитви својствена је искључиво светим изабраницима Божијим, обновљеним Духом Светим. Ко покренут поривима крви, сујетом и сладострашћем, сам себи ствара насладу, тај се налази у стању жалосне самообмане. За такво дело веома је способна душа помрачена животом по телу, душа обманута и обмањивана својом гордошћу. 


Осећања порођена молитвом и покајањем састоје се у олакшавању савести, у душевном миру, у помирењу са ближњима и животним околностима, у милости и састрадавању према људском роду, у уздржавању од страсти, у хладном односу према свету, у покорности Богу, у снази за борбу са греховним помислима и склоностима. Буди задовољан тим осећањима, у којима се ипак може окусити нада спасења. Не тражи пре времена узвишена духовна стања и молитвене заносе. Они уствари уопште нису онакви каквима их замишљамо: дејство Духа Светога, од кога се јављају узвишена молитвена стања, несхватљиво је за телесни ум. 


Уму који је навикао да се бави само пропадљивим предметима молитвени подвиг изгледа тежак, тескобан и хладан. Он се тешко навикава на молитву; када пак стекне ту навику, она постаје извор непрестане духовне утехе. 


Пре но што започнеш било које дело, принеси молитву Богу; молитвом привлачи благослов Божији на твоја дела и суди о њима; размишљање о молитви спречава човека да поступа супротно заповестима. 


Ко се пре сваког дела и речи молитвом обраћа Богу ради уразумљења, помоћи и благослова, тај живи свој живот као пред очима Божијим, под Његовим руководством. Лако је навикнути се на такво понашање. Нема ничег бистријег од ума, рекао је Варсануфије Велики, и ничег лакшег него у свакој потреби која се појави узводити ум ка Богу. 


У тешким ситуацијама у животу учестај са молитвама Богу. Боље је прибегавати молитвама него испразним размишљањима слабог људског разума – размишљањима за која се углавном покаже да су неостварива. Боље је вером и молитвом ослонити се на Свемогућег Бога, него – несигурним схватањима и претпоставкама – на свој немоћни разум. 


Не буди неразуман у својим тражењима, да не разгневиш Бога својом малоумношћу: тражити од Цара над царевима нешто неважно – то је понижавање за Њега. 


Молитвене прозбе Богу приноси у складу са Његовом узвишеношћу. Соломон је од Њега молио премудрост – добио ју је, а са њом и мноштво другог блага, јер је тражио разборито. Јелисеј је од Њега молио благодат Духа Светога, двоструку у односу на свог великог учитеља – и његово мољење било је примљено. 


Онај ко у молитви тражи пропадљива земаљска блага, изазива негодовање Небеског Цара против себе. Анђели и арханђели те посматрају док се молиш и гледају шта ћеш тражити од Бога. Они се диве и радују за време твоје молитве када виде да је неко од земаљских (људи) оставио своју земљу и приноси молитву за добијање нечег небеског. Они, напротив тугују због онога ко је занемарио небеско и моли за своје земаљско и пропадљиво. 1. 145-149 


# Бављење молитвом је најузвишеније занимање за људски ум; стање чистоте, коме је страна било каква доколица, а које уму пружа молитва, представља његово најузвишеније природно стање; његова преданост Богу – којој је основни разлог чиста молитва – представља натприродно стање. 1. 151 


# Усмено и гласно мољење плодоносно је онда када је праћено пажњом, што се среће веома ретко, јер се пажњи учимо првенствено приликом бављења молитвом Исусовом. 1. 256 


# Усну, гласну молитву, као и сваку другу, неизоставно треба да прати пажња. Кад постоји пажња, корист од умне молитве је – безбројна. Подвижник треба да почне од ње. Њу, као прво, својим чедима даје света Црква. «Корен монашког живота је – псалмопојање» - рекао је свети Исак Сиријац. «Црква је, – каже свети Петар Дамаскин – због слабости нашег ума, са добрим и Богоугодним циљем примила песме и различите тропаре, како бисмо ми неразумни, привучени сладошћу псалмопојања, и против своје воље опевали Бога. Они који могу да схвате речи које изговарају долазе у умиљење, те на тај начин као по лествици усходимо ка добрим мислима. У мери у којој напредујемо у навикавању на Божанске мисли, у нама се јавља Божанска жеља и привлачи нас да схватимо шта значи, према заповести Господњој, клањати се Оцу у Духу и Истини». Уста и језик који се често баве молитвом и читањем речи Божије, задобијају освећење, постају неспособни за празнословље, смех, као и изговарање шаљивих, непристојних и ружних речи. Хоћеш ли да напредујеш у умној и срчаној молитви? Научи се да пазиш на усну и гласну: пажљива умна молитва сама по себи прелази у умну и срчану. Желиш ли да се научиш да брзо и ефикасно одагнаваш помисли које сеје заједнички непријатељ људског рода? Одагнавај их, када си сам у келији, гласном и пажљивом молитвом, произносећи њене речи без журбе, са умиљењем. Пажљива, усна и гласна молитва проноси се ваздухом – и кнезове ваздуха обузима страх. Њихове мишице слабе, њихове мреже се цепају и руше! Пажљива, усна и гласна молитва проноси се ваздухом – и онима који се моле и поју приближавају се свети Анђели, спуштају се међу њих, учествују у њиховим духовним пјеснопјенијима, као што су се удостојили да виде неки угодници Божији. 2. 185-186 


# Одговор светог Исака на питање: «Шта је молитва?» – «Молитва је уклањање и пражњење мисли од свега овдашњег, и срце које је своје погледе у потпуности окренуло ка будућем коме се нада». 2. 228 


# Из савршеног смирења и савршене покорности вољи Божијој рађа се најчистија, света молитва. Она не може да се роди другачије, из других дела, баш као што је грожђу својствено да рађа само на виновој лози, а не на неком другом дрвету. 2. 236 


# Ја сам вам лично предао како да, према обичају пажљивих, читате јутрење и вечерње молитве, и акатист Најслађем Исусу, то јест полако, без икакве журбе, чак отегнуто, не тежећи ка томе да одједном прочитате читав акатист или све одређене вечерње и јутарње молитве, него бринући се да познати део тих молитава које читате буде прочитан са пажњом, као пред Самим Господом Богом, а не у ваздух. 6. 470 


# Онај ко жели да се бави Богоугодном молитвом, треба да се побрине само о томе да за време молитве његов ум сачува пажњу, а срце садејствује уму осећајем покајања. Молитва је понекад праћена обилним умиљењем, које човеку долази независно од њега, а понекад се на молитви осећа нарочита хладноћа – такође без видљивог разлога. На ове промене треба гледати равнодушно, као што искусан земљорадник гледа на промене времена, знајући да после тмурног времена бива ведро, и после ведрог – тмурно. Земљорадник се брине о томе да успешно обави сетву и сабере жетву, чак и када је то повезано са великим трудом и препрекама које ствара лоше време; тако и онај ко се бави молитвом труди се да његова молитва буде правилна и да обрадивши себе њоме добије од Бога дар спасења, чак и када је молитвени подвиг праћен напором и невољама, и изложен различитим искушењима. На невоље и искушења он гледа као на буре које долазе и одлазе. 6. 534-535 


# Свети Оци су рекли да човеку који се бави пажљивом молитвом ђаво нарочито завиди и шаље на њега различита искушења. Ово се догађа не без промисла Божијег, ради наше стварне користи, стога ђавоља искушења треба подносити стрпљиво, предајући се вољи Божијој. Оци су такође рекли: «Помоливши се како треба, очекуј супротно». То значи: после пажљиве молитве, када нам се дарује обилно умиљење, увек се догађа неко узнемирење или искушење. Од узнемирења се треба чувати, то јест одбацивати га када дође, а томе што долази, не треба се чудити. 6. 535 


# Ходи пред Богом духовним путем са простотом. Знај да си заражен греховношћу, да та греховност природно треба да се огледа у свим твојим делима, стога молитвено плачи пред Богом и то је све. Бог никако није мучитељ, како ти се учинило, него васпитач. Он понекад шаље за утеху благодатне осећаје, а понекад ради смирења допушта страстима да се узнемире и да човек буде подвргнут нападу духова – и једно и друго чини по великој милости према нама, са циљем да нам то буде од истинске користи. 6. 537 


# Умиљење и љубав према ближњима, који сви, без изузетка, изгледају као Анђели, јесу плодови истинске молитве. А искушења на која се наилази, униније и сан, служе као докази за то колико нам је молитва корисна. 6. 207 


# Опште правило за све који се баве молитвом: закључати ум у речи молитве, то јест молити се са пажњом. Оно што је душа за тело, то је пажња за молитву: без пажње она је мртва, нема никаквог значаја. И приликом мољења Исусовом молитвом и приликом читања акатиста и других молитвословља потребно је постарати се о закључавању ума у речи молитве. Ономе ко жели да напредује у молитви свети оци саветују да се бави и мољењем Исусовом молитвом и читањем правила – наизменично. Таква разноликост олакшава молитвени подвиг и погодује напретку. Почетници молитвом треба да се баве помало, али често, како би сачували навику на молитву и како у уму не би изазвали изнемоглост, услед које долази до остављања молитве. 
Када се нађеш сам, моли се мало наглас, да би чуо сам себе – то погодује пажњи. На мисли које долазе, ма колико биле разговетне, не треба да се обраћа никаква пажња. Светлост стазама мојим је закон Твој – рекао је пророк. Ако на молитви немаш потребну пажњу, не узнемируј се због тога. Бог ће у своје време дати пажњу ономе ко постојаношћу у бављењу молитвом и присиљавањем себе на пажњу покаже да заиста жели да се моли са пажњом. Један свети је рекао: «Ја сам све своје слабости поверио Богу и у потпуности се предао Његовој вољи». И ти за себе говори тако, па ћеш се умирити. 6. 524-525 


# У свим подвизима, а нарочито на молитви, захтева се стрпљење и истрајност. Недостатак истрајности кида нежни цвет молитве, као што мраз и ветрови кидају цветове плодног дрвећа. У молитви будите истрајни (Кол. 4,2) – рекао је апостол: то је важно обележје бављења молитвом. Испрва, уводећи ум у молитву, учећи се на њу, немој га дуго држати у њој, како се не би непотребно уморио, али га зато чешће уводи у бављење молитвом. Заиста је потребно принудити се на то дело! Преступник – наш ум – не воли молитвену тамницу; њему је потребна безумна слобода; да би био одведен у тамницу неопходна је принуда – мора у ланце, без тога се не може укротити, без тога се побеснели не може вратити у здрав разум. У своје време, кад буде укроћен и постане миран као Анђео – у сусрет ће му изаћи срце, са свим душевним силама, као са децом, са свим телесним силама, као са слугама – и настаје мир дому ономе, свети мир од Пресветог Господа, велики празник обновљења и васкрсења. 6. 296 


# У својим молитвама сав се погружавај у покајање. Постоји обновљено стање – то знаш, а налазиш се у старом стању! Због тога пребивај у непрестаном туговању, у спасоносној жалости. Одбаци себе! По примеру светог апостола, немој да држиш до себе – себе оцењуј једино осудама. Буди несебичан пред Богом. Никако не дозволи себи да очекујеш благодат: то је стање и размишљање оних који се налазе у самообмани, који су отпали од Истине. Тежи ка томе да видиш свој грех и заплачеш због њега – то је твоје дело. А Бог ће учинити своје, јер Он држи реч, дао је обећање и испуниће га. Благодат је – Његова! "Да" је "да" – Његово је дело. Колико год убељивао своје хаљине не сматрај их за чисте и достојне духовне брачне одаје: твој судија је – Бог. 6, 267 


# Молитви је потребно непрестано присуство и садејство пажње. Праћена пажњом, молитва представља човекову неодвојиву својину; када је пажња одсутна, молитва је страна ономе ко се моли. Уз пажњу она доноси обилан плод, а без пажње трње и коров. Плод молитве састоји се у просвећењу ума и умиљењу срца, у оживљавању душе животом Духа; трње и коров – то је мртвило душе, фарисејска умишљеност која ниче из окорелости срца, задовољава се и горди количином молитава и временом које се употребљава за њихово произношење. 
Та пажња, која у потпуности чува молитву од растресености или од помисли и маштања са стране, јесте дар благодати Божије. Најискренија жеља да се добије овај благодатни дар, душеспасоносни дар пажње, доказује се присиљавањем себе на пажњу приликом сваког мољења. Вештина одржавања пажње – да тако назовемо сопствену пажњу пре но што буде осењена благодаћу – састоји се у томе да се, по савету светог Јована Лествичника, ум закључа у речи молитве. Ако ум, услед свога неискуства у молитвеном подвигу, изађе из закључаности у речи, опет га треба увести у њих. Уму су, у његовом палом стању, својствени непостојаност и склоност ка лутању. Али Бог може да му дарује непоколебљивост и у своје време је и дарује, због постојаности и истрајности у подвигу. 
Чувању пажње за време молитве нарочито помаже споро изговарање молитвених речи. Речи произноси без журбе, како би ум могао лакше да сачува своју закључаност у њих, како не би исклизнуо ни из једне од њих. Када се молиш сам, речи изговарај наглас, то такође помаже очувању пажње. 
Пажљивој молитви човек нарочито лако може и треба да се научи приликом савршавања келијног правила. Љубљени брате! Не одбацуј јарам извесне нелагодности и присиле у почетку док се учиш монашким келијним занимањима, нарочито молитвеном правилу. Благовремено треба да прибавиш свемоћно оружије – молитву; благовремено се научи да га употребљаваш. Молитва је свемоћна зато што у њој делује Свемоћни Бог. Она је – мач Духа, који је реч Божија (Еф. 6,17). Испрва је потребно присиљавати се на молитву; ускоро она почиње да пружа утеху, том утехом олакшава присилу и даје снагу за присиљавање самога себе. Но, за молитву присиљавање је потребно током целог живота и ретки су подвижници који су се услед најобилније благодатне утехе избавили од потребе за самопринудом. Молитва делује убиствено на нашег старог човека. Докле год је он жив у нама, дотле се противи молитви која му доноси смрт. Знајући силу молитве и њено благотворно дејство, пали духови се труде да подвижника на сваки начин одвоје од ње, наговарајући га да време које му је одређено за молитву употреби за друге ствари, или се пак труде да је оскврну и униште сујетном и греховном расејаношћу, доносећи за време савршавања молитве безбројне свакодневне и грешне помисли и маштања. 5. 98-99 


# Оним ко се упустио у истински молитвени подвиг руководи Сам Бог, са премудрошћу несхватљивом за оне који нису посвећени у тајну молитве. «Молитва – рекао је свети Јован Лествичник – сама у себи садржи свога учитеља, Бога, Који човека учи да разуме (молитву), Који даје молитву ономе ко се моли и благосиља године праведника (1. Цар. 2,9). Добро одабрани лек од било које старе болести, чим се дотакне њене површине, одмах пружа олакшање. Исти лек приликом даље употребе почиње да продире у телесни састав, узнемирава болест и, постепено је уклањајући, појачава бол, доводећи понекад болесника и у веома мучно стање. У таквим ситуацијама неискусни болесник лако може да посумња у благотворност лека, али искусни лекари ће управо на основу тих појава уочити његову благотворност. Исто то догађа се и са молитвом. Када се хришћанин стално и брижљиво бави њоме, она мало-помало почиње да открива страсти у њему, на чије постојање у себи он дотле није ни сумњао. Она пред њим открива поразну слику пада људске природе и њеног ропства. Када пак хришћанин одлучи да устане из палог стања и ослободи се ропства, онда долазе духови који су нас потчинили себи и тврдоглаво устају против молитве која се спрема да хришћанину донесе слободу. Ово служи као доказ делотворности молитве, како је рекао исти велики наставник ...