Да ли је све што се дешава човеку воља Божија?

„.Не, није све у животу човека воља Божија. Живот човека се састоји из сједињавања две воље – воље Божије и воље самог човека. Као по правилу још се придодају друге саставне, на пример, воља родитеља, ако је реч о деци, као и воља неких људи око човека. Али, не треба заборавити и на вољу ђавола, која се може умешати у животни избор човека.
Богу је угодно то, што одговара Његовој вољи, и задатак човека, задатак духовног живота, задатак природног васпитања састоји се у томе, да човек буде оријентисан на духовну религиозну вредност, да се његова воља спаја са вољом Божијом. Ако човек достигне, тако хармонично сједињавање сопствене воље, са вољом Божијом, тада он заиста чини оно што је угодно Богу.
Са друге стране, ако је човекова воља у супротности са вољом Божијом, тада се често дешава нешто што Богу није угодно, али Бог, услед неких за нас непознатих разлога, то допушта. Значи, када људи оправдавају неке своје поступке или поступке других људи који су опаки или зли, тиме да је то воља Божија, то није исправно. Није све воља Божија.
Божија воља је само то, што одговара Божијем плану за Спасење човека.“   Митрополит Иларион 

Дакле, сви духови који насељавају земљу, деле се на две врсте: на оне који су од Бога, и на оне који су од ђавола.             преподобни авва Јустин Поповић


Прва и основна претпоставка  ослобођења јесте покајање. Покајање, као и света  вода, истерује ђавола и усељава Христа. 
Потом долазе молитва и пост. Ово је оружје и сам Господ препоручио: „Овај рад се изгони постом и молитвом" (Мк. 9,29). Постом се чисти тело и искорењују страсти. „Пост је лек који чисти страсти", каже патријарх Фотије. А св. Атанасије у свом делу „О девичанству" пише: 

 







„Виде ли шта чини пост, и болести лечи и тело учвршћује, и демоне прогони, нечисте мисли избацује из ума и чини га светијим и срце очишћује и организам чини здравијим. Свако ко страда од нечистих духова ако пожели и употреби овај лек, који се зове пост, нечисти дух неодложно од њега одлази."
 Заједно са постом неопходна је и молитва. Молитва је, по св. Исааку Сиријском, „ослонац болних, а у тренуцима искушења најбезбеднији покров." 
Молитвом се човек уједињује са Богом и уједињен са Богом остаје ван домашаја демонских сила. 
У часовима било ког искушења хришћани су од вајкада помињали и призивали име свог Спаситеља, Богородице и Светитеља Божјих. Ово непобедиво оружје Црква препоручује и данас. 
Егзорцизам (заклињање) је освештавајући чин Цркве која за свој циљ има ослобођење човека и твари од демонског поседовања и утицаја. Отуда Црква у себи садржи и заштитнички карактер. Св. Јустин Философ каже да се „све што је демонско побеђује и потчињава сили имена Исусова."
Егзорцизам је стара пракса Цркве, а има корене у Новом Завету и речима Христовим: „У име моје ђаволе ћете изгонити." (Мат. 10,8). Егзорцизми у Цркви имају два облика: у чиновима Светих Тајни и посебно, тј. као посебан молитвени чин. 
У првом облику их срећемо нпр. у чину Св. Тајне крштења. Свештеник приликом крштења чита три молитве, које се називају егзорцизми или заклињања. Њима се у име Христово одбацује нечисти дух од особе која се крштава.
У другом облику срећемо молитве које се посебно односе на истеривање злих духова. налазе се у Великом требнику и намењене су „онима који страдају од демона и сваке друге болести."    Епископ Николај Протопапас
 


А даље, браћо моја, јачајте у Господу и у сили јачине Његове. Обуците се у све оружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволског. Јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима и властима и с управитељима таме овог света, с духовима пакости испод неба. Тога ради узмите све оружје Божије, да бисте се могли бранити у зли дан, и свршивши све одржати се. Станите дакле опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде и обувши ноге у приправу јеванђеља мира; а сврх свега узмите штит вере о који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивог; и кацигу спасења узмите, и мач духовни који је реч Божија.“ Ефесцима 6:10-17

Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост.            ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА КОЛОШАНИМА 


Када једна држава напада другу, настаје рат, а нешто слично се дешава и у духовном животу, зато што сви Хришћани имају невидљиве непријатеље, који непрестано ратују против њих. У обичном рату, људи устају на људе, а у духовном животу, сатана и његови демони устају против Хришћана.
Људи, који устају на друге људе, видљиви су, а непријатељи наши – сатана и његови анђели су – невидљиви. Тешки су нам видљиви непријатељи, али гори од њих су невидљиви непријатељи – демони. У видљивом рату, што је непријатељ суровији и бржи, тим горе. Али нема горег и бржег непријатеља од сатане и демона његових и зато је борба са њима веома тешка. Рат између људи се обично завршава примирјем, али сатана и анђели његови никада не спавају, увек су будни, старају се да нас погубе – и тако до саме наше смрти.
Људи полазе у рат са оружјем у рукама и њиме један другог поражавају: тако је и у хришћанском рату, али је овде оружје – оружје духовно. Демони се боре са нама оружјем наших сопствених страсти и толико је оружја код њих, колико је у нашем телу страсти.
Хришћанско оружје су реч Божија и молитва. Тим оружјем хришћани штите себе од демона, чинећи њихове стреле неефикасним. Хришћанин вез молитве и речи Божије је исто што и војник без оружја. Зато, будући да је он Христов војник, мора се  наоружати мачом речи Божије и оружјем молитве.
Речено је „Молите се непрестано“ (1.Сол. 5:18). Војници морају да бдију и да буду опрезни у непријатељском окружењу, па тако и Хришћани у својој борби морају да поступају опрезно и да бдију, јер њихови непријатељи су свуда унаоколо: “Будите трезни и пазите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Браните се од њега постојаношћу у вери“ (1.Пет. 5:8-9) Свети Тихон Задонски, епископ Воронежски



"Молитва верних је највеће мучење и ужас за зле духове". Свети Нил Синајски


Ако су демони преклињали Господа, да их не пошаље у бездан и молба им беше испуњена, колико ли ће пре бити услишене молитве нас, који смо се обукли у Христа, када се молимо да се избавимо од умне (духовне) смрти? Посветимо се стога, молитви, јер је велика њена сила".Антиох Пандект


А Свети Серафим Саровски каже: "Сила молитве је бескрајна и више од свега другог, она нам доноси благодат Духа Божјег. Молитва нас оспособљава да можемо да говоримо са милостивим и животворним Господом. Али ми треба да се молимо до оног момента кад Господ кроз своју благодат сиђе у нас. Кад је Он у нама, молитва мора да престане, јер је испуњена: "Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси Благи, душе наше".

"Очајничка нада је такође један од путева на коме можемо сусрести Бога. Постоји за то више примера у јеванђељима и житијима Светих. У јеванђељу св. Марка, у глави 10, читамо причу о слепоме Вартимеју, који сеђаше код капија Јерихона, крај пута и прошаше. Јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. Ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. Мислимо да треба само да принесемо молитву, да би Бог постао обавезан да на њу одговори. Уствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно, но за оно што нам је сувишно. Лакоћа са којом одустајемо од своје молитве, када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто, без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. Када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо.,,, А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације.
Вартимеј је слеп.... Колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу, мора да је покушавао да задобије вид? Колико често, мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре и молио за молитве и помоћ од било кога, ко би му их могао пружити?! Колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? Колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! И сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. Не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним, које без састрадања удељује новац, добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. Пролазник је такође слеп, као и просјак покрај пута, а његово слепило је, можда, чак и веће, зато што је то - слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. Али, ова прича одвија се у Христово време. Слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у Галилеји и сада путује кроз читаву Свету Земљу, творећи чуда. За човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме.
Како ово далеко присуство исцељујућег Бога мора да је оживело Вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду - зато што је све могуће Богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! Ако би му Бог дошао, он би могао бити излечен. Али како би слепац пронашао тог неухватлјивог чудотворца у Галилеји или Јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао, само да готово у трену ишчезне?... 


...Једнога дана Вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. Његов извежбани страх,  разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору и атмосфери уопште. То није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. Вартимеј пита народ у пролазу: "Ко је то?". Они одговарају: "Исус из Назарета". У томе тренутку, свеколико надање и очајање његовог живота, достижу врхунац. Он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. Могао би бити исцељен, јер поред њега пролази Бог, али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. Исус ће му бити на дохвату само неколико корака. Пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима, а након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. Вартимеј вапајем, извија своју очајничку наду: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме!". То је, већ само по себи - исповедање вере ....
... Но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. Како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев Учитељу, који говори о небесним стварима?! Али Вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота - у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. Тако он виче к Исусу, а људи га, што гласније виче, више ућуткују.
Напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, Господ га чује и исцељује  и отвара пред њим нов живот.
Ово је уистину тешка поука. Како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и Бога, који у Своме смирењу, жели да нас слуша! Очај, глад за Богом, животна неопходност за нас. онога што иштемо, све су то услови, да се стрела наше молитве, сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком". Митрополит Антониј Блум 

                                                                                                                    



"Када управљаш ум и мисли ка небу и хоћеш да се сјединиш са Господом, тада се велико мноштво злих духова, као црни облак надноси над тобом, да би ти спречили пут к небу. Но, као што су стари зидови Јерихона, пали од силе Божије, тако ће и сада, стене зла, које спречавају ум твој, бити оборене силом Божијом. Кад си на молитви, сети се пред ким стојиш. Буди глув и нем за све, што те окружава, призивај Господа у помоћ и Он ће ти помоћи. Потребно је из корена ишчупати свако осећање гнева и потпуно очистити, убиствено осећање телесне жеље, ма чему оно било управљено." Свети Макарије Велики

Молитва је побожно управљање душе човекове Богу или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе.... Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечитог непријатеља нашег - ђавола. Гони непријатеље именом Христовим, јер јачег од овог средства нема ни на небу ни на земљи....
Болести и остале несреће наше, последица су греха. Зато смо дужни, молити Господа да нам опрости грехове, да би заједно с тим исцелио нас и од телесних болести и несрећа земаљских. Када Бог пусти глад, рат, кише у невреме, суше, град, земљотрес и остало, то долази од греха народа. Зато узрок свих зала лежи у нама самима. Отуда опет, јавља се потреба да се молимо Богу за опроштај греха, да би, ослободивши се овога корена свих несрећа, били избављени и од свих природних зала, која на нас долазе, у виду страшних природних појава. Патријарх српски ПАВЛЕ

Свети оци уче да човек, премда и није стално под влашћу демона, ипак непрестано трпи њихов утицај и неуспављиву нетрпељивост. Они стално круже око душе покушавајући, свим средствима, да наведу верујућег на грех: било кроз чула (ако је предмет близу), било кроз маштарење (када су особа или предмет удаљени) или, најзад, кроз саме покрете тела. Јер цели човек, сачињен из душе и тела, прима утицаје сатане и постаје му подвлашћен. Међутим, непријатељска тактика зла далеко је упадљивија током молитве. Они који су кренули стопама ове унутарње борбе опажају нападе злога на сваком кораку. Они јасно виде да ђаво не преза ни од једне саблазни да би помео успињање ума ка Богу. На њих се одашиљу сва невероватно лукава и истанчана средства злог демона, који мрзи добро и жели да убије човеka. АРХИМАНДРИТ ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС